O učešću mojih Brezovčana u Prvom i Drugom srpskom ustanku malo je tragova i glasova, čak i o poginulima. Prvi trag o tome mogao bi da bude u knjizi Konstatina N. Nenadovića iz 1884. o onom „nekom Damnjanu Vaskoviću, trgovčiću iz Brezovice” kojeg je Hadži Ruvim, pred svoju pogibiju, sa sobom poveo u Beograd, „ali se ništa ne zna šta se sa ovim njegovim pratiocem desilo”. Pitanje je da li je ovaj Damnjan iz tamnavske Brezovice, u kojoj nije nađeno prezime Vasković, dok je Damnjana i Damnjanovića bilo i kasnije.

Siguran podatak o učešću Brezovčana u Prvom ustanku ostavio je Prota Mateja Nenadović u svojim "Memoarima". Kad se u proleće 1806. Prota vratio iz Beča u Smederevo, čuo je da je "neki Valjevac Osman-Džora" kod Sokograda prikupio oko 5800 Turaka, koji su, posle paljenja kuća popa Luke Lazarevića u Svileuvi, "otišli u Valjevsku nahiju, i u selo Čučuga na konak". Prota odmah dođe u Tamnavu i u "selu Brezovici, odmarajući konje, koji su već posustali bili, iskupim sedmoro-osmoro momčadi. Pođemo pravo Turcima", piše Prota i objašnjava da je, kad je sišao na "vodu Ub", našao strica Jakova i popa Luku od kojih je doznao da su kolubarski i tamnavski ustanici rasterali Turke a njihov poglavica Valjevac Osman-Džora poginuo.

„Ubski kajiš“ i reforma dokaznog postupka Zakonom zajemčena dokazna vrednost iskaza dva svedoka uslovila je da se pravni odnosi u ondašnjoj Srbiji pogoršaju. Omogućeno je da malobrojni predstavnici tek začete buržoazije zloupotrebe nepismeno seljaštvo, koje je predstavljalo apsolutnu većinu. Palanački skorojevići i pojedini seoski bogataši zloupotrebljavali su dokaze svedoka. O ovome najrečitije govori sudski spor poznat pod imenom „Ubski kajiš“, čiji su akteri braća Đurđević, Milutin i Svetozar, trgovci iz Uba.

Desetog juna 1923. godine Ljubisav Gajić, mladić od 22 godine i njegov rođak Zdravko Gajić iz Šarbana, Valjevski okrug, odveli su sa njive petnaestogodišnju Ljubicu, ćerku Aleksandra Tadića iz istog sela. Otac je odmah primetio nestanak ćerke i to prijavio žandarmeriji. Te iste večeri ka kući otmičara Ljubisava pošao je devojčin otac sa žandarmima i rođacima. Stigli su pred Ljubisavljevu kuću baš kad je veselje bilo najveće. Nezvani gosti su odmah pošli ka mladi ali je ona naglo počela da beži od oca i onih kojih je doveo. Ali su ovi pojurili za njom, stigli je i vratili kući. Naravno, ceo slučaj je stigao pred sud ali na prvom suđenju devojka je izjavila da ona voli Ljubisava i da je on nije oteo, već da je ona sama htela da pobegne od kuće. Ali na drugom suđenju je rekla da je oteta. Međutim, Ljubisav je pokazao sudu pismo koje je od Ljubice dobio pre otmice. Ono je glasilo:

Za vreme prve vlade kneza Miloša na Ub je pala "velika nevolja" - i stoka i narod, a naročito deca, duže od godinu dana, masovno je umirao. U narod ušao strah i panika.

Zato Ubljani, "i kmetovi, i ratari, i tergovci" pišu u Kragujevac 8. marta 1820. godine, "NJegovoj Svetlosti, verhovnom knjazu Serbije":

"Svi smo uvereni da je do pomora čeljadi i marve došlo zbog masovne pojave vampira i veštica. Da bi se ove nevolje kurtalisali, tražimo dozvolenije da raskopamo sve grobove i tako istrebimo veštice i vampire. Od njih dolazi sva naša nevolja..."

Pismo se završava ovakvom pretnjom: