Sveštenik Miloš Ljubičić iz Radljeva kod Uba sa zanimanjem je gledao fresku u crkvi što se nalazi u susednom selu, u Novacima.

Gledao je dugo i pažljivo, ni sam ne znajući šta da kaže. Razmišljao je, u neverici, da bi potom šapatom poverio čoveku koji je stajao do njega:

- Trideset sedam godina idem Srbijom, tolike sam manastire i crkve prošao i ovako nešto nikada nisam video.

Šta to, upitao je čovek do sveštenika, ne znajući zapravo šta je sveštenika toliko začudilo. Pred njima je bila samo jedna freska sa prizorom iz Jevanđelja.

- Baš to - reče otac Ljubičić. - Ima toga u Jevanđeljima, poznata je priča o tome što su Jevreji zamerili Hristu što ide poljem žita subotom, sa apostolima, kida klasje i apostolima ga deli. Ali, baš nikada nisam video da je to neko naslikao u crkvi!
Neupućeni posmatrač i slučajni protin sagovornik je naivno upitao : a zašto je glava Isusa Hrista toliko osvetljena?

- Kakvi osvetljena! Prethodni starešina crkve je želeo da se freska obnovi pa je pozvao nestručnog majstora koji je počeo da pere zid i ovaj ga je, čim je video šta radi, odmah oterao.

Tog dana je napolju bilo sunčano i veselo. Kao nikada do tada, okupio se narod da proslavi sto pedeset godina od izgradnje crkve posvećene rođenju Presvete Bogoridice.

Oko hiljadu i po vernika se tiskalo na malom proplanku usred guste šume koja je u nemirnim vremenima uspela da zaštiti crkvu od razaranja. Pored nje su prolazili i Turci i Nemci i komunisti i ostala je cela.


Starešina crkve sveštenik Srđan Filipović nije ni slutio da će od freske u njegovoj crkvi krenuti jedna novinarska avantura posvećena majstoru koji je naslikao tako neobičan prizor. I čija je sudbina, i sudbina njegovih dela, sasvim neobična.

Andrej Bicenko. Tako se umetnik zove. Rus, očigledno.

- Ma znamo za njega - rekoše neki stariji meštani. - Pobegao od komunista posle Oktobarske revolucije, živeo po Srbiji, oslikao mnogo crkava a kada su i ovde došli komunisti, pobegao i iz Srbije. Za Ameriku.

Miloš Tešić, učitelj u selu, piše monografiju o Novacima, ali nije znao nešto više o Bicenku. Zainteresovali smo se: ko je taj dvostruki izbeglica i kakva je to slika? Da li ima posebnu vrednost?

Od Teološkog fakulteta do Likovne akademije Srpske pravoslavne crkve. Niko ništa ne zna. Upućuju nas dalje. «Probajte sa ocem Radomirom Popovićem, on je istoričar i profesor, starešina crkve Ružice na Kalemegdanu, on bi mogao da zna», kažu nam.

- Dođite u petak, u deset prepodne - kađe nam Popović i nagoveštava da nije siguran u to koliko će nam zaista pomoći.

U međuvremenu, tražimo po Internetu. Osim podataka da je između dva svetska rata oslikao desetine crkava i manastira po Srbiji, od Beograda (crkva na Bežanijskoj kosi, Vaznesenjska i crkva Ružice), Smedereva (Crkva Svetog Georgija), Kostolca i Velike Plane do Šapca, Zrenjanina, Leskovca (Saborna crkva), Prijepolja ili manastira Roman čiju crkvu Presvete Bogorodice je takođe oslikao, ne nalazimo ništa o samom umetniku. Saznajemo i da je po odlasku u Ameriku po celoj toj velikoj zemlji radio freske u srpskim i ruskim crkvama.

Nijedne njegove fotografije nema. Da li ga se iko seća? Kako je izgledao, kakav je bio? Da, gospođa Angelina Ćirilović. Bila je devojčica od nekih deset godina kada je «krupniji, plavokosi Rus» naslikao njen portret.

- Crtao je olovkom - seća se Angelina Ćirilović, rođena u Novacima a danas penzioner u Beogradu. - Brzo je bio gotov i portret je bio jako lep. Odneo ga je sa sobom u Ameriku. To smo saznali pošto je jedan rođak otišao tamo i na Bicenkovoj izložbi ga video. Prepoznao je mene na slici iako sam bila tada mala. Posle smo izgubili svaki trag i Bicenku i slici. Kao i mnogi u Srbiji i Rusiji.

U Bogorodičinoj crkvi Ružice na Kalemegdanu - iznenađenje: unutrašnjost je u potpunosti oslikao Bicenko! Otac Popović nam pokazuje jednu, pa drugu, treću fresku i motive ruskih svetaca i srpskih zadužbinara poput kralja Milutina i despota Stefana. Posebno nas upućuje na onu gde Isus drži besedu apostolima, na zapadnom zidu crkve.

- Na njoj su i pobožni Romanovi i pobožni Karađorđevići i veoma je neobična kombinacija gde pored Isusa i apostala vidimo i Nikolaja Romanova, kralja Petra Prvog i mladog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića.

Ali, dodaje Popović, «nemaju ove freske veliku umetničku vrednost, slikane su al-seko, na suvom zidu». Čudno. A motiv one freske iz crkve u Novacima?

- Ima toga u Jevanđeljima, ali i u svetovnom slikarstvu, za crkveno nisam siguran, možda ćete vi otkriti nešto novo - blagonaklono nam odgovara otac Radomir i, pola u šali, pola ozbiljno, tumači kako se onda desilo da Bicenko za relativno kratko vreme oslika veliki deo srpskih duhovnih objekata. - Verovatno je imao protekciju kod tadašnjeg patrijarha Varnave koji je bio ruski đak!

Jedno vreme je živeo i u Njujorku a nijednu fotografiju, bar se za sada za takvu ne zna, za sobom nije ostavio. Možda se plašio tajne policije, sovjetske i jugoslovenske?

U oskudnim informacijama dobijenim u Ruskom domu u Beogradu saznajemo da se Andrej rodio 17. oktobra 1886. u Kursku a da je umetničke škole završavao u Petrogradu i Kijevu a da se posle komunističke revolucije u Rusiji 1920. doselio u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Tu je radio, povremeno živeo i u Francuskoj a 1951. emigrirao u Ameriku.

I to je sve. U stvari, i nije. Postoje podaci da je u Ameriku otišao 1955. a na nekim mestima u dalekoj zemlji se vodi kao Endru Bicenko. Negde se potpisivao na srpskom, negde na ruskom jeziku a negde i punim imenom Andrej Vasiljevič Bicenko. Mada, postoje mišljenja da je pravi izgovor njegovog prezimena Bišćenko a ne Biscenko kako je odomaćeno kod nas, u Francuskoj i Nemačkoj.

Aleksandar Kadijević, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i stručnjak za rusku umetnost u egzilu, kaže da postoji nekoliko razloga zbog kojih je Bicenkovo delo potcenjeno i zbog kojih se o njemu toliko malo zna.

- Prvo, malo je stručnjaka koji mogu da vrednuju njegovo slikarstvo i njegov život se tek istražuje. Drugo, komunistička ideologija i u Rusiji i kod nas je blokirala svaki pokušaj da se oceni Bicenkovo delo. Treće, postojala je i blokada i od strane postmodernista koji su mrzeli Bicenka, smatrajući ga konzervativnim romantičarem, slikarom postfeudalnog miljea. I četvrto, i sami ste došli do tog zaključka, rasutost njegovog opusa, od Rusije i Srbije do Amerike.

Još jedan profesor, doktor istorije umetnosti i autor brojnih knjiga, Srđan Marković sa niškog univerziteta, posvetio je dobar deo svog naučnog rada Bicenku. Upravo se vratio iz Sankt Petersburga gde je na skupu posvećenom umetnosti ruske emigracije i on održao predavanje.

- Andreju me je, pored ostalog, privukla njegova potreba da svako delo dopuni i svojom ispovešću, da kroz temu ispriča i svoju povest čoveka-izbeglice, osuđenog da luta daleko od otadžbine. Zanimljivi su i njegovi portreti koje je radio, kao onaj Đorđa Radaka u galeriji Matice srpske u Novom Sadu ili kralja Aleksandra u prirodnoj veličini koji se nalazi u Pančevu. Siguran sam da ih ima još u Zrenjaninu gde je živeo i radio neko vreme. Ja, na žalost, nisam upoznao nikoga ko je lično poznavao Bicenka.

Iz raznih šturiih podataka se vidi da je Andrej završio studije 1913. godine a već sledeće na izložbi u Kijevu osvojio prvu nagradu za sliku «Jesen». Neko vreme je u Moskvi izučavao vajarstvo i arhitekturu. I Marković priznaje da se i Bicenkov i rad njegovih kolega izbeglica iz Rusije tek istražuje, da teškoća (najpre finansijskih) uvek ima, da se tragovi polako gube a da su propusti neverovatni.

- Ako se ne varam, na Filološkom fakulltetu u Beogradu je 1997. održan međunarodni simpozijum na temu «Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim kulturama», ali, na žalost, saopštenja sa tog skupa nikada nisu štampana!

Ipak, nešto više detalja o životu ovog neobičnog čoveka ne saznajemo ni od Srđana Markovića iz čijeg rada vidimo da je posle bekstva iz Rusije emigrirao sa trupama generala Denjekina na ostrvo Lemnos gde je naslikao nekoliko dela na temu života u logoru.

Odatle je stigao u Srbiju, najpre u današnji Zrenjanin, gde je uspeo da održi i dve izložbe Tu je radio i kao nastavnik slikanja u Srpskoj velikoj gimnaziji. U Beograd se doseljava 1924. i nastanjava kod izvesne Darinke Pajić u ulici Zeleni venac broj 19. Po odlasku iz Srbije, živeo je u različitim gradovima Amerike a kao mesto njegove smrti se pominje grad Klivlend.

Rad na slaganju kockica života ovog neobičnog čoveka se nastavlja, bar do pronalaženja njegove prve fotografije i saznanja kako je i gde umro i da li je negde ostavio zapis o svojih, burnih, bezmalo sto godina života.
    

Srđan JOKANOVIĆ

Komentari (0)

Ime

Email

Internet sajt

Naslov

Komentar

Dodaj komentar