Sadejstvujući Mehmed-kapetanu Vidaiću, na pomoćnom taktičkom kolubarskom pravcu od Sokola ka Valjevskoj nahiji, po zapovesti Hadži-Sali bega - nastupao je Osman Džora sa 5.800 vojnika. Pljačkajući i paleći usputna sela, Džora je u Svileuvi zapalio pop-Lukinu kuću i staje. Potom se valjevskim putem uputio ka selu Čučuge.

Glas o Džorinoj ofanzivi, preduzetoj početkom aprila 1806. godine, brzo je dopro do pop-Luke Lazarevića i Živka Dabića. Odlučili su da mu se suprotstave.

Ojačali su svoje odrede povukavši deo vojnika koji su držali Šabac u okruženju. I pohitali Svileuvi u koju će stići na treći dan Vaskrsa. Ne zatekavši Turke u selu, bez odmora su nastavili sa poterom. U sumrak, nadomak Čučuge, stigli su ih Jakov Nenadović i Cincar Janko. Onamo su saznali da su u selu Turci i da će tu zanoćiti. Toliko su se osećali sigurnim da čak ni stražare nisu isturili.

Četvorica srpskih starešina, s nešto više od 2.000 vojnika, brzo su se sporazumela i donela odluku: napašće Turke noću, u gluvo doba, iz više pravaca i potom se povući i utvrditi na obližnjem uzvišenju iznad sela. Odatle će, braneći se uporno, i nanoseći mu neprihvatljive gubitke, naterati neprijatelja da odustane od svoje namere. Starešine Vesa Velimirović i Cincar Janko su, sa svojim borcima, nastupali u zahvatu obale reke Ub, Turcima sa istočne strane; Luka Lazarević i Živko Dabić s desne obale Uba s jugoistočne strane, a Jakov Nenadović sa severozapada.

Prema navodima hroničara (Milenko Vukićević) "kad se dobro smrkne, kad prođe jacija, Srbi udare s tri strane i prospu oganj na Turke oko vatri. Turci iznenađeni ostave i večeru i prtljag, pa jedni nagnu bežati, ginući i daveći se u upske virove, a drugi se pribiju uz jedno brdo i tu ostanu do sutradan."

Kada se već zora ukaže,naši dadu znak te se sva vojka naša, krome konjika (osim konjanika), pribere na jedno brdo u vinogradu, i ograde nešto šančića od prošća.Turci naglo udare, tako da su barjaktari do prošća barjake donosili i nad šanac nadnosili, no tu su svi ginuli i barjake pored šanca ostavljali. Mnogo je i drugih, osim barjaktara, Turaka padalo, i u našem šancu mnogo se ranilo i konja poginulo. Posle trećeg juriša Turci se poistupe malo, meterize pohvataju (zaklone pronađu) iz šešana (vrsta puške) tuku. Okolna sela, kako su čuli puške u Čučugama, svi grnu, staro i mlado unaokolo, dolaziti, dok i Milovan Grbović i Moler iz Kličevca usput jave selima, koji se svi iskupe. I od sela Dokmira poviče Grbović i Moler:

“Aj, braćo, držite se, udrite se, eto nas vama u pomoć!”

 
Pucajući iz pušaka i pištolja i potežući sablje i noževe, Srbi su se borili do svanuća. Potom su se povukli i prikupili na obližnjem brdu iznad sela i na brzu ruku podigli utvrđenje i uredili ga za upornu odbranu.
 

Rano u zoru Osman Džora već je organizovao vojsku za napad. Bio je ljut i pošto-poto želeo je da Srbima vrati "milo za drago". Posle trećeg neuspelog juriša, Džora je odlučio da promeni taktiku: naredio je vojnicima da se utvrde na domet oružja i nastave borbu pucajući iz zaklona. Ali je ispustio iz vida da je vreme išlo Srbima naruku. Negova brojčana premoć brzo se topila.
 

Neprekidni i snažni eho pucnjave od pušaka mamio je sve one nemobilisane Srbe da ustanu i pođu na neprijatelja. Tako su Petar Moler i Milovan Grbović, pošavši iz Kličevca, nedaleko od Valjeva, u svoja odeljenja vojnika uključili sve ustale seljake i napali vojsku Osmana Džore iz pravca sela Dokmira, nekoliko kilometara južno od Čučuge. Na iznenadnu opasnost nastalo je komešanje među turskim vojnicima, što je bio dovoljan razlog da se "otkriju" i postanu sigurna meta srpskim strelcima. Utom je bio pogođen i Osman Džora. Na to "Turci izgubivši starešinu, nagnu bežati, bacajući uz put puške, haljine i obuću, a Srbi ih zaokupe goniti, seći sabljama i noževima i ubijati prošćem i kijacima."

Osmana-džoru je u Čučugama, iz svoje šešane (puške) ubio neki Pavle Rafailović, zvani “Vorišice”, iz sela Trlića kod Uba.

Razbijeni i do nogu potučeni, Turci su glavom bez obzira bežali ka Sokolskoj tvrđavi. Na svoju nesreću, naišli su na Milića Kedića i Mihajla Nedića, koji su, čuvši upornu pucnjavu, hitali ka Čučugama.

U tom boju je, veli hroničar, poginulo više od 2.800 neprijateljskih vojnika od ukupno 5500.

Komentari (0)

Ime

Email

Internet sajt

Naslov

Komentar

Dodaj komentar