 Petar Nikolajević Moler (1775 - 1816). Moler je školovan slikar, poznat po radovima u više manastira u predustaničkom periodu, pa je po tome i dobio nadimak "Moler", od nemačkog: Maler - slikar. Bio je predsednik srpske vlade u periodu od 1815. do 1816. Petar Nikolajević Moler i vladika Melentije Nikšić ubrajaju se u prve opozicionare Milošu i kao takvi su likvidirani već 1816. godine. Zabeleženo je o tom događaju : "Dobro smišljeno i još bolje izvedeno uklanjanje Molera, tadašnjeg nadziratelja Narodne kancelarije u Beogradu, koga su ugled vojvode iz Prvog srpskog ustanka, znanje, dobar glas, sposobnosti i patriotizam učinili prvom ličnošću Srbije do Miloša, predstavljalo je uvod u niz političkih ubistava kojima je Miloš pribegavao kad god bi se osetio ugroženim kao neprikosnoveni gospodar."
Petar Moler bio je srpski vojvoda iz Prvog ustanka. Istakao se u Boju kod sela Jelenče : "Žestok boj ljutih protivnika potrajao je do pred veče. Na izmaku dana, i pri smanjenoj vidljivosti, iznenada iz šume, turskoj vojsci s leđa, s pedesetak vojnika kao po nekoj komandi, složno su udarili Petar Nikolajević Moler, Jovan Tomić Belov i kaluđer Makarije iz Kaonskog manastira. Oni "prospu puške i poviču - Juriš braćo, juriš, pobegoše Turci!" Turski vojnici, iznenađeni i zbunjeni, neočekivanim napadom i misleći da ih je skolila neka velika vojska s leđa i bokova, toliko su se uplašili da su glavom bez obzira galopom odjahali Šapcu, ostavljajući više od 200 mrtvih."  Prota Mateja Nenadović bio je veliki srpski pisac, državnik, diplomata i vojskovođa i naš prvi predsednik vlade. Rođen je 26. februara 1777. godine u Brankovini. Bio je sin kneza Alekse Nenadovića, posečenog u buni i majke Jovane (rođ. Đelmašević iz Gvozdenovića). U Brankovini je, kod porodičnog paroha popa Stanoja, naučio da čita i piše. Dalje se školovao u Ašanji i Kupinovu u Sremu. Zapopio se 6. VI 1793, prota je postao 1795. godine i tada u svoju nuriju dobio Zabrdicu, Jasenicu i Popučke. Na početku svoga popovanja u Brankovini starao se o uvođenju reda u crkvene obrede, po ugledu na crkveni život u Sremu.
Sa stricem Jakovom Nenadovićem pokrenuo je Prvi srpski ustanak u valjevskoj i šabačkoj nahiji i komandovao delom ustaničkih snaga 1806. godine u boju na Mišaru. Predsednik Praviteljstvujuščeg Sovjeta, prve srpske vlade, postao je 1805. i na tom mestu bio je do 1807. godine. Kao prvi diplomata obnovljene Srbije u Petrogradu pokušao je da uspostavi diplomatske odnose sa Rusijom, nabavljao je oružje u Austriji, a igrao je i važnu ulogu u pregovorima sa Turcima. Nastojao je, pored Rusije, da i velike evropske sile zainteresuje za Srbiju i to na Bečkom kongresu na kome je prisustvovao s punomoćjem srpskih vođa. Učestvovao je u pregovorima o miru sa Marašli Ali-pašom. Optužen je 1817. za zaveru protiv kneza Miloša i smenjen sa kneževske dužnosti na koju je vraćen već 1818. U sličnoj nemilosti bivao je i docnije. U razdoblju 1821-24. živeo je kao penzioner u Brankovini, uz ograničenje da se "u narodna i politička dela ni najmanje ne meša". Dobio je 9. XI 1827. na upravu Posavsku knežinu. Ponovo penzionisan 1. XII 1831. godine. Povukavši se opet u Brankovinu sagradio je školu i novu crkvu. Vratio se u politiku 14. II 1839. godine postavljenjem za člana Sovjeta, državnog tela od 17 članova. Optužen 1840. za učešće u pobuni protiv kneza Mihaila Obrenovića i suočen sa opasnostima otišao je u emigraciju. Boravio je u Vidinu, Sankt Peterburgu i Carigradu. Vratio se u zemlju u decembru 1841. i ponovo postao državni savetnik pružajući punu podršku vladavini kneza Aleksandra Karađorđevića. Predvodio je u septembru 1844. godine vojsku koja je na Plavanju, nedaleko od Valjeva, razbila tzv. Katansku bunu, podignutu protiv kneza Aleksandra. Učestvovao je na Majskoj narodnoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848. godine a potom i u borbama protiv Mađara gde je komandovao odredom dobrovoljaca iz Srbije. Iz Valjeva je 1854. radi oporavka iašo u banju Topusko u Hrvatskoj. Njegovi " Memoari" jedno su od najboljih memoarskih dela srpske književnosti i najlepša knjiga uspomena napisana na srpskom. Puni su dragocenih podataka o događajima i ljudima u vreme Prvog srpskog ustanka. Delo je napisano stilom nadahnutog usmenog pripovedača kod koga ima jednostavnosti i naivnosti, ali i teške životne stvarnosti, istorije. Prota Mateja umro je 29. novembra 1854. godine. Kršteno ime Hadži - Ruvima je Rafailo Nenadović, a po ocu Nešku, prezivao se i Nešković. Rođen je u selu Babina Luka od oca Nenada – Neška Nikolajevića, 8. aprila 1852 godine. Majka Mara rodila je svom suprugu jos tri sina i jednu kćerku. Prvi sin, Nikola, umro je u sremskom mestu Progaru, 03.12.1789., i tamo je i sahranjen On je otac Petra Nikolajevića Molera i Mihaila Nikolajevića, jereja crkve u Stepanju. Drugi sin, Pavle, poginuo je 1803. godine i ukopan u babinolučkom groblju. Treći sin, Marko, umro je 1834. godine. Svestrani umetnik, duborezac, rezbar, slikar i nadareni crtač, stvorio je u Bogovađi krajem XVIII veka značajan umetnički centar. Izradio je ikonostase u Bogovađi i Osecini i rezao gravire u nekim drugim manastirima. Za njega je vezan i rad prve biblioteke u manastiru Bogovađa. Posebno je poznat kao talentovani duborezac. Kao pansionirani crtač ostavio je bezbroj crteža na knjigama koje su i danas sačuvane. Puno zanimljivih detalja o Hadži Ruvimu naći ćete na Raškovom blogu.
Copyright 2007. All Rights Reserved.  |
