Džon Fante je američki pisac koji poslednjih godina postaje mit i kultni pisac širom sveta. Njegovom današnjem statusu među književnom publikom najviše je doprinela izjava Čarlsa Bukovskog „Fante je bio moj bog“. Bukovski je i preporučio svom izdavaču da objavi dela njegovog mladalačkog idola čijoj se hrabrosti kao pisca koji se ne boji emocija divio.

Fante je rođen 1909. u Koloradu, 1929. počinje da piše i prelazi u Los Anđeles gde će ostati do kraja života 1983. Tokom 30-ih godina 20. veka nastaje serija romana o Arturu Bandiniju, piščevom alter-egu. Hronološki prvi roman „Put za Los Andjeles“ (1933) objavljen je tek 1985. jer je izdavač smatrao da je isuviše provokativan za američku publiku. Kao da su se obistinile reči Artura Bandinija iz jednog dijaloga tog romana:  “Moja proza nije na prodaju. Pišem za potomstvo.“ 

Iako su mu kasniji romani „Čekaj do proleća,Bandini“ (1938) i „Upitaj prah“ (1939) objavljeni pravi prijem kod kritičara i publike je izostao pa je Fante bio prinudjen da se izdržava poslom koji je mrzeo-pisanjem scenarija za holivudske filmove. Bio je prilično poznat u tom poslu (filmovi „Full of life“, “Jeanne Eagles“, “My man and I“, “Walk on the Wild Side“, itd). Postao je alkoholičar i 1955. oboleo od dijabetesa, što je kasnije uzrokovalo slepilo i amputaciju. Bukvalno na samrtnoj postelji izdiktirao je svoj poslednji roman „Snovi sa Bunker Hila“.
Danas mnogi kritičari svrstavaju „Upitaj prah“ (pre par godina snimljen i film sa Kolinom Farelom i Salmom Hajek u glavnim ulogama) bok uz bok Selindžerovom „Lovcu u raži“ a u liku Artura Bandinija prepoznaju mlado, neostvareno ljudsko biće beskrajnih ambicija u sukobu sa okolinom.

Spontan izraz i duboke emocije ove izuzetno moderne proze koja govori o mladosti i ljubavi što „balansira između grube uzdržanosti i želje za razotkrivanjem svoje duše“ ne mogu nikog ostaviti ravnodušnim. Bukovski mu je posvetio pesmu:

Predlog za jedan aranžman

Lepo bi bilo umreti za pisaćom mašinom
Umesto s dupetom nabijenim u tvrdu gusku.

Posetio sam prijatelja pisca u bolnici
Koji je umirao
Milimetar po milimetar
Na najgori mogući
Način.
Ipak je tokom svake posete
(kad je bio pri svesti) nastavljao
Da mi priča
O svom
Pisanju(ne kao dostignuću već
Magičnoj opsesiji)
I nisu mu smetale moje
Posete
Jer je znao da tačno razumem ono što
Govori.

Na njegovom pogrebu
Očekivao sam da se digne iz
Kovčega i kaže: “Kinaski,
Bila je to dobra trka,
vredelo je.“

Nikada nije saznao kako izgledam
jer je oslepeo
pre nego što sam ga upoznao
ali znao je da sam
shvatio njegovu sporu i užasnu
smrt.
Rekao sam mu jednom da ga
Bogovi kažnjavaju zato što je
Tako dobro
Pisao.

Nadam se da nikada neću tako dobro
Pisati, želim da umrem nad ovom
Pisaćom mašinom
Tri reda pre kraja
Stranice
S dogorelom cigaretom među
Prstima, dok radio i dalje
Svira.

Hoću samo da pišem
Tek toliko dobro da
Završim
Tako.

Komentari (0)

Ime

Email

Internet sajt

Naslov

Komentar

Dodaj komentar