Srbija je rangirana na 41. mestu u studiji o obrazovanju PISA, koju je među više od 400.000 srednjoškolaca u 57 zemalja sprovela Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), s ciljem da ustanovi efikanost obrazovnih sistema u svetu. Srpski srednjoškolci su se tako našli u delu tabele koji, kako se navodi, „statistički znatno zaostaje za prosekom OECD”. Prvo mesto u studiji zauzeli su finski učenici, odmah za Finskom slede Hongkong i Kanada. U poređenju s Finskom, koja je prikupila 563 poena, Srbija je rangirana sa 436 poena.

Prvi deo priče sa objavljivanjem rezultata PISA testa je uvek i svugde isti; tada se novinari utrkuju ko će više da nagrdi svoj obrazovni sistem bez obzira da li za to ima valjanih razloga ili ne. Razlika, i to ogromna, postoji u onom drugom delu priče – neki iz ove studije izvuku mnoštvo pouka, a neki ni jednu.

Nezadovoljstvo ostvarenim rezultatima je, inače, samo po sebi prilično besmislena pojava. Kakvi god da su, oni su samo rezultat merenja. Ništa više. Ako nečim treba da budemo nezadovoljni onda je to naša nesposobnost da uočimo bitne probleme, rešimo neke od njih i letvicu u sledećem ciklusu podignemo bar za koji poen više.

To što su rezultati testa pokazali da se po postignuću nalazimo dosta ispod proseka zemalja koje su učestvovale u ovoj studiji nije samo po sebi dovoljan razlog da našem obrazovnom sistemu olako pripišemo sve negativne atribute koji nam padnu na pamet. Zapažanje da u obrazovanju mnogo zaostajemo za Finskom vredi isto toliko koliko i zapažanje da u ekonomiji zaostajemo za Švajcarskom. Naravno da zaostajemo, kako bi uopšte i moglo da bude drugačije? Primetite za početak da zemlje koje učestvuju na PISA testu imaju, u proseku, bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika veći od 20.000 dolara. Gde smo tu mi? Mi dolazimo iz potpuno drugačije stvarnosti gde 20% dece ne uspeva da završi čak ni "obavezno" osnovno obrazovanje. To svakako nije dobra startna pozicija za bilo kakvo nadmetanje.

Naučno obrazovanje u Srbiji posebna je priča koja ima svoje specifične probleme. Programi po kojima se prirodne nauke izučavaju u našim školama su, u najmanju ruku, davno prevaziđeni. Oni su nastali u vreme kad je zemlja imala jaku potrebu za velikim brojem inženjera koji su trebali da budu oslonac njenog razvoja. Međutim, danas na inženjerskim fakultetima više nema gužve na upisu. Traže se nekakvi portfolio menadžeri i stručnjaci za marketing. Svet se, primećivali mi to ili ne, u međuvremenu okrenuo naglavce, ali se to ne da videti po našim školskim programima koji su u suštini su i dalje isti. Ti programi, generalno, imaju previše recepata nepoznatog porekla i praktično nepoverljivih objašnjenja. Ono što im najviše nedostaje je mogućnost da učenici vežbaju prikupljanje i analizu bilo kakvih empirijskih podataka. Bez toga nema razumevanja eksperimenta, mehanizma naučnog saznanja i kritičkog mišljenja. Ukratko, u našim školskim programima nema ni traga od naučnog metoda.

Na toj listi našli smo se u društvu Bugarske i Turske sa malim zaostatkom za Grčkom, a opet ispred, recimo, Tunisa. Ovakav rezultat ne bi trebalo da nas čudi. Tu nam je mesto.