Par nedelja sam se spremao da ga iznenadim. Da ga zaskočim iz nekog ćoška sa pet-šest nepovezanih prostoproširenih rečenica, posle kojih bi ukupan broj slova-glasova u njima mogao da registruje samo kompjuter novijeg tipa (ukoliko ne prokuva tokom računske operacije). Međutim, Mile Jevtić radi dvanaest sati dnevno u sportskoj kladionici „Soker“, bez slobodnog dana, tako da su ćoškovne sačekuše poprilično bespredmetne. Zbog toga sam svratio na kafu u njegov reon, otvorio Kurir i, kao iz zezanja, pročitao naslov-pitanje:

- Mile, „Ko je isplatio osamsto hiljada evra Dafini Milanović“?
- Nemam pojma, al` ko god da je, uzeo je proviziju. 

Šta ću kad nemam razumevanja za određene pojave čija se imena završavaju na "ica", kao na primer - lapavica, klizavica, kijavica... Zato što se ovde u to vreme mrzovoljni prolaznici međusobno ne pozdravljaju, ubeđeni da ih niko ne prepoznaje onako maskirane, sa kapama preko očiju i šalovima preko lica (džaba im kad godinama nose istu jaknu).

Dva najfrekventnija mesta u mom životu, glavna ulica i SRC Školarac, pokazuju ozbiljne simptome vanrednog stanja u koje se slabo razumem. Na sportskom centru je "Dan posle", eskimski tepih sve terene (od atletskog do odbojkaškog) pretvorio u nenaseljeni komad planete koji čeka novu civilizaciju, sposobnu da proklija bez Sunca i "smederevaca".

Dok u Kralja Petra Oslobodioca oni koji su naivno verovali teoriji globalnog otopljavanja, pa tako nemaju zapregu plavookih haskija (čak ni krplje), hodaju isključivo po razgrnutim kolovozima.