|
 U okviru marketinga, zaista, postoje nekakve aktivnosti označene imenom od četrdesetak slova i, što je najgore, naš čovek pojma nema da li je u pitanju nemački, engleski, francuski ili neki uniformni evropski jezik. Na primer – esperanto. A esperanto, kao što je poznato, govore uglavnom oni koji su tamo živeli.
Dugačak je spisak problema za ovdašnje ljubitelje prečica koji bi da na brzaka postanu strašno poslovni ljudi (po mogućstvu „zapadne provenijencije“). Prvo, ako su odnekud i došli, došli su biciklom bez blatobrana, pa su im leđa još uprskana sadržajem neasfaltiranih ulica. Drugo, sve što su čuli o biznisu – čuli su od rođaka direktora iz vremena planske privrede, zapamćenog po belim soknama od kojih se nije odvajao. Treće, od stranih jezika prepoznaju samo beogradski, i četvrto – nedostaje im početni kapital. S tim da ovo poslednje uopšte nije važno. Karakterno, to su sangvinici s morem do kolena, spremni da uprkos balkonskoj ograničenosti prihvate mesto predsednika republike (kada bi ih neko izabrao). I siguran sam da bi već na inauguraciji izrazili nezadovoljstvo što ih se narod nije ranije setio. Prava je šteta što dinosaurusi nisu imali sličan mentalni sklop. Da jesu, preživeli bi apokalipsu i današnja fauna bila bi neuporedivo bogatija. Za to vreme, u kafani „Radnik“ sedi jedna, takođe, manje otporna vrsta.
Recimo, daleki potomci ti-reksa kojima su tokom evolucije ispali zubi pa su preobraćeni u biljojede. Dečaci, na kojima je u nedostatku pokusnih kunića isprobavano bratstvo-jedinstvo, agresivni nacionalizam, Zajam za preporod Srbije, piramidalne banke, super-sonična tranzicija, da bi se na kraju ispostavilo kako su pomenuti projekti štetni za ljudsko zdravlje. Zbog toga je relativno malo pisanih dokaza da smo živi: diplome nepotrebnih škola, davno istekli pasoši, vojne knjižice sa službenom beleškom o učešću u službeno nepostojećem ratu i – rešene ukrštene reči. Usled dugogodišnjeg podvrgavanja vivo-eksperimentima izrasli smo u popodnevne pivopije sa negativnim refleksom na sve što nam ne pripada ili se dosadno ponavlja: na prve ljubavi, na pionirske pokrete, na nadu u svetliju budućnost i sve ostalo što nas je udaralo po ušima. Između ostalog, i na izvesnog mladog čoveka koji je, zadihan i neprirodno uparađen (kao begunac od nevoljene neveste), banuo medu naše stolnjake isflekane dokmirskom rakijom i škembićima u saftu.
Nosio je šumarski zeleno odelo i roze kravatu sa aplikovanim žarkim suncima i polarnim medvedima (kakva kombinacija), realizujući biznis-misiju u kojoj gazda kafane treba da proturi jedno pet cisterni gaziranog soka, kako bi za uzvrat dobio anjcer i dve caše sa nekakvom firmom i nekakvom adresom (loša ideja: u „Radniku“ niko ne pije sok, mi smo fini ljudi). Dečko je, videlo se, predstavljao sve ono što mi nismo, ne možemo, a i da možemo – ne bi bili iz inata! Uz to, prekinuo nas je usred rasprave – ko je kriv što smo igrali na Inter kada Manćini remizira od rođenja, i da li Jezda ima pravo što zatvara u 15,00 kad se upolovačimo, umesto da poštuje evropsko radno vreme kao sav kulturan svet. Tad nas je prekinuo, što znači da nije bio svestan opasnosti kojoj se izlaže… A napravio je i niz drugih ličnih grešaka: seo nam je za sto prilično nepozvan, i izvadio paklo cigara sa ženskim imenom napisanim na kutiji, mobilni telefon bez baterija i ključeve od Juga-45 sa retrovizorom na kom je visilo desetak mirisnih jelkica koje ne mirišu; dalje, mada je većinu predstava o svetu stekao na periferiji neke unutrašnjosti – govorio je iskljucivo BG akcentom, želeći da i na nas prenese ličnu impresioniranost radnim odnosom u kompaniji za promet sokova od kojih se podriguje. Imao je duži nokat na malom prstu i dlake u nosu na koje je zaboravio prilikom brijanja. Sve u svemu, ni iz daleka, a naročito iz bliza, nije imao japi-formu za kojom je toliko žudeo. Ipak, zbog velikog zalaganja na terenu, po mislio sam da je zaslužio par konvencionalnih rečenica. Na primer – šta konkretno radi u kompaniji za koju, bez veze, rizikuje život? - Paaa, znate, prvo sam radio u prooodaji a sada sam angažovan u marketingu. Radim mrčingdajzing (ovo je promrmljao).
- Šta radiš?
- Mrčingdajzing (sad ga je totalno smandrljao ostajući odlučan da nas fascinira američkom sistematizacijom radnih mesta). I tada je, Slobodan Sarić Bobica, zvani Šejkil O`Nil (visina 197 cm, težina 150 kg), jedini covek u Tamnavi koji burek jede brže od mene, ne vadeći cigaru iz usta, a preko zamagljenih naočara – postavio suštinsko pitanje: - Koga ti, bre, mrčeš prijatelju?
U stvari, svi smo mi to hteli da pitamo, samo što nismo umeli tako jezgrovito… Od pitanja, i dečku je zazvonilo za kraj časa, pa je pokupio sitan inventar i napustio lokal koračajući unazad (za svaki slučaj). Tako je ostala dilema – ko je mrčingdajzer? Ko? Verovatno – mlad čovek zaposlen na stvaranju uslova za pravljenje ambijenta u kom će se obezbediti atmosfera……. Ili nešto slično… A možda i nije. Možda je to bio Bond. Džems Bond. I to na nekom tajnom zadatku… Toliko tajnom da ni sam ne zna šta radi.
Copyright 2007. All Rights Reserved.  |
Да не давим више, г. Пуле, ваша прича тако добро дочарава атмосферу Уба и Убљана и по мени ништа не заостаје за нпр. "Кафанским бисерима" Јакова Гробарова у "Политици". Шта друго да Вам кажем него да само тако наставите. Нешто ми се чини да смо се пре пар година и упознали, али можда и грешим. У сваком случају, будите срдачно поздрављени.
Душан Никодијевић
Народна библиотека Србије, Београд
П. С. Можда не би било лоше да на сајту има и опција за ћирилицу.