Da nema pozorišta, mi, ovdašnji kaldrmaši, išli bi smo samo u mlečni restoran, kancelarije sa zabranjenim pušenjem, na utakmice srpske lige, krsne slave, roditeljske sastanke, sednice opštinskih odbora i kod lekara opšte prakse. Život bi nam bio tek toliki da zapuši rupu između masnog bureka i loše krvne slike. Da pozorišta nema, i sinoć bismo zaspali pritisnuti poslovično teškom nedeljom otimajući se za pokrivač sa Kurirom i Velikim Bratom, a jutros ponovo ustali do guše ubeđeni kako nam više i bolje ne treba.

Da nema pozorišta, ko bi od nas verovao u jedno novembarsko sivo, kišno, depresivno, skoro samoubilačko veče, kakvo ovde, u ovo doba, nemilosrdno zaposeda teritoriju i ne štedi zarobljenike? I ko bi to veče mogao da preobrati u dva osvetljena, osvešćujuća, ohrabrujuća sata sem Hrčaka isprečenih finansijskoj i vremenskoj nepogodi? Da ovog festivala nije bilo, kako bi smo mi, ovdašnji kaldrmaši, doznali da nam supruge sasvim solidno izgledaju pola sata pre premijere, i da ćemo pola sata posle otići kući držeći se za ruke, kao nekada, u onom prethodnom životu.

Radovan Puletić

izvor: Bilten festivala 

Komentari (0)

Ime

Email

Internet sajt

Naslov

Komentar

Dodaj komentar