|
Autor: Gordana Maletić
O
kad bi ljudi mogli da budu veliki kao ljudi, a dobri kao deca – što bi
to bilo lepo!, kaže u ime jedne bakice Aleksandar Popović negde pri
završetku romana „Lek protiv starenja“. U drugom, koji se zove
„Devojčica u plavoj haljini“, podsetiće čitaoce kako čak i nekakav
zvuk, kao što je sirena kola hitne pomoći, „začas u nama može da stvori
želju da i mi nekome pomognemo i možda učinimo nešto dobro“. U trećem
od sedam, koliko je za decu napisao, pod nazivom „Gardijski potporučnik
Ribanac“, govoriće o silini prave ljubavi, makar to bila parodija na
današnje vreme u jednoj prerušenoj, kostimiranoj i za pozorište
udešenoj bajci. Težnja za pravim vrednostima stoji u suštini dela koja
je pisao za decu.
Praviće, istina, Popović u njima i aluzije na tekuće parole svog
vremena, koje ih je veoma volelo, na moć i potčinjenost, kao i na
laktanje, prevare i samoljublje, pa udvorištvo, licemerstvo ili
grubijanstvo, što su već „vrline“ svakog. Pisac je svom snu i onome što
je napisao gospodar, i po svojoj meri odrediće koliko će i čega u
napisanom biti. U Acinim knjigama naći ćemo, ipak, najviše dobrote i
ozarenosti lepotom i igrom, u onome što je malo i naizgled nevažno u
životu.
Proza i drame za decu Aleksandra Popovića sve su samo ne obični.
Igrokazi se na sceni s pažnjom lako mogu odgledati, ili odslušati preko
radija, ali prozu je žanrovski teško odrediti – osim što možemo kazati
da u njoj ima pomalo od svega: i bajke, i basne, i priče, i pozorišta,
i zbilje. Utoliko je zanimljivija i lepša za čitanje i razumevanje. Već
posle prvih nekoliko strana, niko više i ne očekuje uobičajenu radnju,
junake, niti zaplet. Pred čitaocem se otvara kaleidoskop veselih i
uzbudljivih scena, a opet, on oseća da je tu negde, u pozadini, i život
iz gradskih dvorišta našeg doba i podneblja.
U ovu mimikriju davnih ili nestvarnih vremena nije teško proniknuti.
Ona je tu da ulepša priču. No, nije tek stvar u tome što deca vole
prerušavanje. Vole to i stariji. Nažalost, tako je i sigurnije. Jer ko
može sa sigurnošću tvrditi da kakva bajka ne govori i o silnicima našeg
vremena? To se uvek može poreći. Ali, naravno, simbolika i aluzije
postoje: carevi su očevi, princeze devojčice što vole da se igraju,
rasni momci pretendenti na položaje i devojačke ruke. I obrnuto: psi
mogu biti detektivi, miševi kakvi pomoćnici, džinovi fenjerdžije – koji
pale svetla i bude petlove i ljude. Ima tu mesta i za druge uloge:
dobrodušne magarce – umetnike, debelo obrazovane dame, krokodile –
ljude koji imaju đon umesto obraza, čavke vračare. Mačke su
nepredvidljive, kao i u životu, mazne, lenje i lepe, samosvojne, prave
lepotice. Jedino su, makar i prpošne, bake uvek bake, nedodirljiva
kategorija nosilaca beskompromisne ljubavi prema unucima. Čitalac se
smeje, ili smejulji avanturama najrazličitijih junaka dovedenih u
nemoguće susrete i situacije, u kojima sve izmiče kontroli i gde je sve
opravdano, baš kao u priči za decu. A možda mu ponekad i suze krenu na
oči. U svakom slučaju, ne želi da se čitanje završi. On čita pojedine
delove onima oko sebe, a kada se jednom knjiga neminovno ispusti iz
ruku, to se čini sa žaljenjem.
Stoga ova književna ostvarenja, koja smo najpre čitali u dečjoj štampi
– Pionirima, Poletarcu i Zmaju pedesetih i šezdesetih godina 20. veka,
a kasnije u knjigama – nose obeležje specifične fantastike i produžene
stvarnosti, koja obuhvata snove i ostvarenje želja. Popović dobro zna
da život traži karneval, cirkus i pozorište, ili barem priču pred
spavanje da bi se lakše podneo. Ili pak, obrnuto: da bi se tačnije
opisao i razumeo, on traži prerušavanje i smeh, haos, kako bi se sve na
kraju opet dovelo u prvobitno stanje kakve-takve harmonije. Potrebne su
maske da bi se mogle, voljno ili nevoljno, skinuti. I najzad, i njemu
je ceo svet pozornica, kao i Šekspiru. Na život, bar ponekad, treba
gledati kao na predstavu i nasmejati mu se u lice, ohrabrenja radi.
Popović ne pokušava da demistifikuje život, a ni da ga promeni. On zna
da lepo i dobro, loše i ružno, postoje paralelno, a na učesniku u
životnoj predstavi je da napravi pravilan izbor. Jer sve prolazi, i to
brzo. Srećom, postoje životna radost i snovi, postoje uzvišene stvari,
kao što su ljubav i umetnost. I mogućnost da čovek bude bolji. Zbog
toga je pisao za mladu publiku. Ona je ta na kojoj svet ostaje i kojoj
se, stoga, ima smisla obraćati, baš kao i onoj koja od pozorišta
očekuje pročišćenje.
Prozi za decu Aleksandra Popovića predstoje nova čitanja. Čvrsto
verujem da će ovog pisca čitaoci otkrivati kao Ameriku – više puta.
 
Copyright 2007. All Rights Reserved.  |
