Ime: Vladimir Savčić

Nadimak: Čobi

Datum rođenja: 06.06.1948.

Mesto rođenja: Niš

Visina: 168 cm

Horoskopski znak: blizanac

Boja kose: smeđa

Boja očiju: šućmuraste

Omiljeni film: Put oko sveta

Omiljena pevačica: Nepoznata

Omiljeno jelo: Nepoznato

Omiljeno piće: belo vino

Hobi: kulinarstvo

Ljubimac: Nepoznat

Čobi
Ja sam sam sebi dao taj nadimak. U osnovnoj školi, kada sam sanjario da postanem poznat, na klupi sam počeo da pišem chabu, chobi, razmišljao sam kako bih se zvao. Onda sam došao u Pro arte i Đorđe Novković mi je rekao da ostavim taj nadimak, jer je simpatičan. A ima i značenje. Postojao je pevač Čabi Čeker, a čabi na engleskom znači buckast i tako se sve uklopilo.

Kako sam postao debeo
Rodio sam se kod bake u Nišu. Kada sam imao šest meseci baka mi je davala da joj iz ruke jedem pasulj. Tada sam pokazivao interesovanje za hranu, i to vlada i dan-danas. Skoro sam izdao i jedan kuvar koji se zove „Čobi kuva i peva“. Ranije, dok je moja supruga bila živa, govorila mi je: „Vladimire, ala si ti staromodan, ručak kuvaš ceo dan“. A ja se pitam kakav je to ručak koji kuvaš petnaest minuta. Nego, ja reckam, pa seckam, uživam... 

Ludilo za volanom
Bio sam lud vozač. Sedam-osam automobila sam prevrnuo u mladosti, ali nikada nisam bio povređen. Prvi auto koji sam slupao bio je princ NSU. Prva nezgoda desila se te 1970. Nisam imao ni godinu dana staža u vožnji. Neiskusan, mlad. Onda sam slupao BMW, pa dva sitroena... A, tada sam voleo i da popijem. E, sada pazim. Vozim jugo i punto, i to vrlo smišljeno i polako. Neću da kupim novi auto, jer bi me to nateralo da opet poludim. To su bili jaki automobili, pa šta da vam kažem kada sam jednom od Beograda do Zagreba došao za dva sata. Tada je to bilo nezamislivo, pogotovo s onim putevima...

Provod kod bake
Ja sam sve moje drugare vodio kod bake u Niš. Između ostalih, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Minimaksa, Lea Martina, čitavu skupinu Pro arta... Tada se Arsen hvalio: „Vodio me je Čobi kod bake da gazim po crnom blatu i da jedem belu tortu“, jer kada padne kiša gazilo se po blatu. Spremala je ona nama i škembiće i tortu, ma sve. Moja baba me je toliko volela. Ma, ja sam u mojoj familiji bio omiljeno dete. Kada me baka čuje na radiju istog momenta zanemi, ogluvi i od pritiska joj krene krv na nos. Mnogo me je volela...

Porodica
Kad sam dobio prvu ćerku, bio sam ubeđen da će supruga roditi sina. Međutim 11. januara te ‘77. nazovem kuću, pošto sam bio na turneji u Torontu, i javi se moj otac. „Čestitam, bolan, dobio si ćerku“, bile su njegove reči, a ja sam od šoka zalupio slušalicu. Toliko sam bio ubeđen da će supruga roditi sina, da nisam mogao da verujem u ono što sam čuo. Čak sam kupio i beli krevet sa plavim dušekom i ostale stvari u plavoj boji. Dva dana sam bio u šoku, a onda sam nakon nekog vremena došao sebi, kupio karton viskija i napio se s društvom. Iste večeri pao sam i slomio ruku, valjda me je bog kaznio što sam bio nepravedan. Tada sam otišao u prvu radnju i kupio dva kofera stvarčica u roze boji. Već kod druge ćerke sam tu vest drugačije primio.

Švrljanja
U prvom razredu gimnazije sam se zaljubio u svoju suprugu sa kojom sam ostao do kraja, dok, nažalost, ona nije preminula. A kako je sve počelo s mojom Mirjanom... Ja sam u stvari išao kod moje buduće supruge da joj ugovorim sastanak s mojim kumom. Ali nisam ugovorio njemu, nego sebi. Moja supruga mi se sviđala odranije, ali nisam imao šanse. Bio sam joj dosadan. Iskoristio sam priliku i sebi ugovorio sastanak. Godinu dana sam se mučio da pridobijem moju Mirjanu. Kada sam je osvojio, usledilo je „Bio si uporan kao mazga“. Ali, kada vam je do nekog stalo, ne treba se predati. Ni za ljubav, ni za posao. Treba biti uporan za sve. A, bilo je tu i nekih mojih švrljanja. Ipak, nije bilo tako strašno jer sam ja uvek gledao da moja porodica ostane na okupu. Praštala mi je ona... Govorila je „Ja znam šta ti radiš, ali da moje uši ne čuju i da moje oči ne vide“. Taj naš pevački poziv je takav, ne pravdam se, ali ja idem u kafanu, ne idem u crkvu.

Pesma za Jasminu
Postojala je pesma za jednu Jasminu, koja je u mom životu bila samo simpatija. Za Jasminu sam otpevao „Moja simpatija“, a ona je u mom životu postojala u jednom razlazu sa suprugom. Mirjana i ja smo počeli da se zabavljamo, a posle godinu dana sam otišao u Zagreb, i to na tri godine.

Simpatični bucko
Često su me poredili sa Čolićem. Njega su jurile klinke, a ja nisam imao stas, samo glas. Bio sam simpatični bucko. Često sam govorio - pevaću dok budem disao jer znam šta narodu fali, narodu fali jedan debeli, mali. Kada sam počeo da se bavim ovim poslom bilo mi je krivo što su na ulici, kada me vide, vikali: „Eno ga onaj debeli“. Hteo sam i da se pobijem, ali shvatio sam ja da je dobro što me prepoznaju.

Sarajevo
Često me pitaju da li idem u Sarajevo. Ne idem, jer nemam zašto da idem. Grad ne čine zgrade nego ljudi, a tih ljudi s kojima sam ja odrastao i s kojima sam išao u školu nema više. Pre ih sretnem u Ljubljani, Torontu ili bilo kom drugom kraju sveta nego u Sarajevu. Svi su se negde razbežali.

Počeci...
Svirali smo po igrankama, a u kući najviše. Tada je u Sarajevu bilo grupa koliko i ulaza u zgradu. Ja sam pozajmio od tate pare da kupim bubnjeve, a ovi što su svirali oni su se priključivali na radio. Sećam se da sam na gitarijadi koja se održavala u Fisu od Đorđa Novkovića dobio ogromnu nulu. Kaže da je ta svirka ličila na horor film, žice su pucale, ozvučenje je zujalo... Imao sam 18 godina. Da bih kasnije u istom tom Fisu pevao „Dilajlu“ i Novković me čuo i pozvao da pevam u grupi Pro arte, koja je već bila popularna.

Kako su nastale Pro arte
Kao dečak svirao sam na violini, pa na trombonu, onda bubnjevima, a propevao sam slučajno. U grupi koja se zvala Čobi i njegove senke nismo imali pevača, pa su me ostali članovi benda bukvalno naterali da pevam. Prihvatio sam novu ulogu. Među prvim pesmama sam pevao „Dilajlu“, i to u Sarajevu. Pesma sa najvećim tiražom za vreme „Pro arta“ bila je Lola. Ta pesma prodata je u 400.000 primeraka. Nešto nezamislivo.

Žene su me jurile
Jurile su me žene. Kada se setim, na Splitskom festivalu po stotinu žena je išlo za mnom. Kidale su mi odeću, uzimale autograme... Danas je toga sve manje. Nema zvezda. Skoro sam u Novom Sadu pevao „Verovala ili ne, ja te ostavljam“. Onda mi je prišla jedna fina gospođa i rekla: „Znate šta, Čobi, vi tako lepo pevate, da i ona koju ostavite neće žaliti“.

Prošao sam najgore
Pre tri godine moja supruga Mirjana je preminula, to je bio najteži trenutak u mom životu. Bolovala je od tumora na mozgu, nažalost, nije bilo spasa. Uz decu sam uspeo da prebrodim dubok bol, sa kojim ću živeti do kraja života. Bilo je teško... Nedavno sam i sam imao ozbiljnijih zdravstvenih problema. Zbog toga me nije bilo jedno vreme. Uz pomoć mojih najbližih, koji su uvek bili uz mene u teškim momentima, naoružan dobrom voljom i pozitivnom energijom uspeo sam da pobedim bolest.

Komentari (0)

Ime

Email

Internet sajt

Naslov

Komentar

Dodaj komentar