|
 Rođen 22. novembra 1929. na Ubu, zatim je njegova porodica prešla u Beograd, gde je i završio gimnaziju. Deset godina je radio kao asfalter, zidar, moler, cinkograf, staklorezac..., pa se 1958. pojavljuje u književnosti. Profesionalno se opredeljuje za pisanje i prvih šest godina intenzivno sarađuje sa dečjim dramskim redakcijama skoro svih naših radio-stanica.
Aleksandar Popović je jedna od najimpozantnijih, ako ne i najimpozantnija figura naše pozorišne baštine. Tačan broj njegovih napisanih dela nije do kraja utvrđen, a to je posledica "piščeve rasipničke nebrižljivosti", koja je "tipična za pozorišnog čoveka koji piše za scenu i od pozorišta očekuje sve, pa i to da mu sačuva tekstove; tako su se mnogi rukopisi zagubili ili nepovratno nestali." (M. Miočinović). Zna se da je napisao četrdesetak pozorišnih komada (Ljubinko i Desanka, Čarapa od sto petlji, Mrešćenje šarana, Razvojni put Bore šnajdera, Smrtonosna motoristika, Baš- bunar...), pedeset radio drama (Crveni Arhimed, Bajka o putu, Strašne stvari, Grlica...), dvanaest TV drama (Nameštena soba, Ni crno, ni belo, Kad se setim sreće, Svinjski otac...), oko pet stotina TV emisija (Na slovo, na slovo, Vaga za tačno merenje...) i desetak dečjih romana (Kako se voli Vesna, Sudbina jednog Čarlija, Devočica u plavoj haljini...). Aleksandar Popović je bio nepredvidiva i, po mnogima, protivrečna ličnost; Popović je bio čovek koji je istinski često menjao svoja uverenja, od banalnih, pa do onih životnih, suštinskih. Kao argument tome ostali su brojni intervjui, iz kojih se mogu zapaziti njegove brojne kontroverzne izjave u relativno kratkom vremenskom intervalu.
Za sebe kaže: "Ja sam u dvadeset petoj godini naučio da mislim... Možete da mislite kakvo je bilo moje zaprepašćenje kad sam otkrio da sam glup", a desetak godina kasnije izjavljuje: "Ja sam ceo život proveo misleći. Ne umem sa ljudima, čovek kad misli, on to radi sam." Izvlačenje ovakvih izjava iz konteksta i stavljanje jedne pored druge može da uputi samo na to da je to jedan od načina manipulacije i davanje komentara na život i rad Aleksandra Popovića. To bi bilo krajnje besmisleno. Osim toga, zar se u Popovićevim rečenicama ne oseća ironija? Zar i iz njih ne isplivava njegov vrcavi i duhoviti um?
Međutim, takvo sredstvo manipulacije u cilju potcenjivanja njegovog dela ne bi bio prvi pokušaj. Sudeći po tome koliko su puta dela Aleksandra Popovića izvedena na scenama u odnosu na broj napisanih komada, a i po opštem stavu kritike, čak i u vreme kad se pojavio kao mladi "avangardni" pisac, Aleksandar Popović ipak nije dobio tretman kakav je kao pisac zaslužio. U vreme njegovog pojavljivanja na sceni, tadašnji pozorišni autoriteti nisu odoleli komentaru, poput: "Da li je ovaj čovek normalan, kad tako piše?!" (Bojan Stupica). Eli Finci, koji je bio "na čelu" tadašnje pozorišne kritike, uzdržavao se ocene Popovićeve drame, a, zapravo, dajući time komentar na nju. Dakle, Popović je stvarao u atmosferi gde su se svi velikodušno trudili da od njega naprave neprimećenog autora. Poricali su kvalitet Popovićevih drama. Poricali su mu čak i izuzetnost, autentičnost i originalnost. Među njima isticao se Miroslav Krleža, koji je govorio: "Stigla je nova falanga dramatičara 'Krmeći kas' itd. Još uvjek Nušić, njegov ton, njegov način. 'Ministarka', 'Porodica'..."
Mentalitet kojim se Popović bavi jeste onaj isti mentalitet koji je i Nušić obrađivao. Međutim, u dramama Ace Popovića žive samo nušićevski sekretari, pisari, ljudi sa margine, koji su, zahvaljujući društevno-političkim promenama, avanzovali na mesta prvih socijalističkih direktora, upravnika, šefova i sekretara, sasvim drugačije tretirani. Popović nam često ne nudi radnju i zaplet, već niz parčadi odnosa među ljudima. Popovićevi likovi su tvrdoglavi i istrajni u pokušaju da ostanu živi, vitalni su i žele da opstanu u različitim društvenim i kulturnim okolnostima. Svet njegovih junaka je svet beogradske periferije, mala "geto-celina", "tampon-zona", tu ne žive ljudi koji su tek prispeli iz sela, već su to porodice koje godinama žive u predgrađima, jako retko zalaze u centar, ali jako vode računa da neko iz sela ne pristigne; ta mala "geto-celina" je u funkciji zida, koji grad štiti od sela. To je svet zanatlija - šnajdera, šlosera, šustera, berbera, birokrata... i po kog obrazovanog čoveka. 
"Taj svet se materijalizuje govorom i materijal je govora", kaže Mirjana Miočinović. "Popovićevski jezik" jeste jezik beogradske periferije, sa zanatskim vokabularom, kao primarnim, koji mada ponekad zvuči jako hermetično, prirodan je (likovi, iako nisu istih zanatskih profila, odlično se sporazumevaju među sobom). Mnoštvo germanizama posledica je iskrivljenog shvatanja onoga što podrazumeva "nobl". Popović uzima okamenjene klišee iz raznih socijalnih slojeva, različito obrazovanih grupa, istorijskih razdoblja. To je jezik bez ograničenja i stega, pitoreskan, živ, bogat, slikovit. "Redosled je postavljen na glavu: ne određuje lik kojim će jezikom govoriti, već jezik određuje kakav će lik iz njega nastati." (S. Selenić) Popović od početka razbija pozorišnu iluziju. Likovi koji učestvuju u fabuli, pretvaraju se u ličnosti koji igraju tu priču. Tekst se prebacuje u igru u igri, u igru o igri. Zahvaljujući superiornom komediografskom odnosu prema srpskom polusvetu, Popović je mogao bezbolno i neosetno da pređe iz farse u satirične sfere. Surova je istina da je većina Popovićevih dela možda i zauvek pala u zaborav. Postoji još po neko ko se njime bavi, makar u teoriji. I dalje su, kao i pre četrdesetak godina, teoretičari relativno negativno nastrojeni. Broj živih predstava rađenih po tekstovima Aleksandra Popovića ukazuje na to da ni aktivni "pozorišni ljudi" nisu preterano zainteresovani da rade na ovom piscu, sa svim njegovim različitostima, protivrečnostima, autentičnostima, originalnostima. Mnogi mu prebacuju hermetičnost, što on možda i jeste. Ali, svakako, može se dosegnuti!
Copyright 2007. All Rights Reserved.  |
Posle sporazumnog raskida ugovora sa Crvenom Zvezdom Ubljanin Goran Adamović je prešao u redove najboljeg kineskog kluba Dalijena.
In memoriam
Aleksandar Popovic
(1929-1996)
Malo ko je tako dugo delovao sveze, i mladoliko, kao Aleksandar Popovic i njegovo bujno delo. Ostavio je za sobom bezbrojne tekstove, pozorisne predstave i darovite glumce koji su poneli imena njegovih junaka.
Bio je progonjen i slavljen. Nije podlegao ni golootockoj torturi, niti ga je korumpirala slava. I dela su mu bila zabranjivana i nagradjivana, povremeno neprekidno prikazivana i dugo marginalizovana i precutkivana. Kada je izgledalo da je presahnuo gejzir maste i stvaranja, iznova je proradio, na novi nacin i na radost ljubitelja umetnosti.
Radujuci se zivotu kao takvom, a bio je svakakav, narocito poslednjih godina, Popovic je uvidjao izvore njegovih tamnih strana, u glorifikaciji ratnistva, »ciganjskom fasizmu«, osljarenju...
Nije poznato, takodje, da je iko drugi tako kao on nalazio tragicnu napetost izmedju vlastitog dela i dramaticnih zbivanja, pitajuci se i o sopstvenoj odgovornosti i za ono sto od njega nije poticalo, ali je pogadjalo ljude, narod, zemlju, koju je neizmerno voleo i razumeo. Ni u prijateljskim razgovorima nije skrivao zabrinutost za odsustvo vizije buducnosti i izlaza iz nevolja koje su nas zahvatile.
Otisao je veliki pisac i omiljen covek, ostaje bogato delo i ne manje raskosna usmena knjizevnost o Aleksandru Popovicu.