Grad Ub - Branislav Petronijević

Branislav Petronijević

03. Maj 2007.

Jedan od najvećih srpskih filosofa i osnivač Srpskog filosofskog društva, rođen je 7. marta 1875. u Sovljaku, a umro 3. marta 1954. u Beogradu. U svojoj 19. godini života odlazi u Beč na studije medicine, ne toliko zbog tog studija koliko zbog mogućnosti da se posveti studijama filosofije.

Međutim, došavši do dokaza o nužnosti početka svetskih promena u večnosti, odluči da se definitivno okrene filosofiji. Odlazi u Lajpcig, gde čitav jedan semestar živi samo od pozajmica i ušteđevine. Zahvaljujući svom prvom spisu i posredovanju vladike N. Ružičića, kome je Petronijević davao časove nemačkog, naš filosof je dobio stipendiju od Ministarstva tadašnje kraljevine Srbije, tako da je mogao nesmetano da radi na svojoj doktorskoj disertaciji.

Doktorski rad uspešno je odbranio 1898. godine. Iste godine postavljen je za učitelja jezika u III beogradskoj gimnaziji, gde istovremeno predaje i filosofsku propedevtiku. Krajem te godine postavljen je za docenta Velike škole, a već naredne, 1899. godine, postaje vanredni profesor.

Godine 1903. postavljen je za redovnog profesora Velike škole, a kada je ova prerasla u Univerzitet opet postaje vanredni profesor, da bi 1919. godine bio izabran za redovnog profesora. Godine 1921. Petronijević postaje redovan član Srpske kraljevske akademije. Izradio je originalni sistem, unutar kojeg je, pored metafizike, razmotrio i teoriju saznanja i filozofiju prirode. Metafizičko stanovište, koje je nazvao monopluralizam, razvijao je sučeljavajući ga sa s teorijama Baruha de Spinoze, Vilhelma Lajbnica i Džordža Berklija i povezao ga sa sopstvenom verzijom "diskretne geometrije", sa svojom "empirio-racionalističkom" teorijom saznanja i evolucionističkom filozofijom prirode.

Pisao je na nemačkom i francuskom. Dela: "Principi metafizike" (dva toma), "Istorija novije filozofije", "Univerzalna evolucija", "Članci i studije" (četiri sveske), "Empirijska psihologija", "O vrednosti života" (sa autobiografijom, objavljeno posthumno).

Knjige koje su objavljene na srpskom jeziku :

Eduard Hartman. Život i filozofija. Beograd, 1907. Str. 43
Istorija novije filozofije. I deo od Renesanse do Kanta. Beograd, 1922. Str. 389
O slobodi volje, moralnoj i krivičnoj odgovornosti. Beograd, 1906. Str. 178+1
Osnovi empiriske psihologije. Beograd, 1910. Str. 318
Osnovi empiriske psihologije. II izd. Knj. I-III. Beograd, 1923-6. Str. 12+172
Osnovi teorije saznanja sa 19 sl. u tekstu. Beograd, 1923. Str. 187
Spiritizam. Beograd, 1900. Str. 74
Filozofija u "Gorskom Vijencu" N. Sad, 1908. Str. 60
Fridrih Niče. N. Sad, 1902. Str. 99
Hegel i Hartman. Beograd, 1924. Str. 151
Članci i studije. Knj. I-III. Beograd, 1913-22.
Članci i studije. Nova serija. Beograd, 1932. Str. 1932
Šopenhauer, Niče i Spenser. Beograd, 1922. Str. 316

Branislav Petronijević proglašen je za najznačajniju ličnost valjevskog kraja svih vremena.

Komentari (3) Add Comment

...
napisao Stefan, 20.10.2007. 00:29

Ontološki dokaz za postojanje apsoluta

Kliknite za tekst http://www.rastko.org.yu/filosofija/bpetronijevic-apsolut.html

O vremenu
napisao Stefan, 20.10.2007. 00:26

Analiza tri glavne teorije o suštini vremena:

*
Vreme je posebno biće koje postoji pored realnih stvari; ono sadrži te stvari i omogućava njihovu uzastopnost i njihove promene, tako što promene mogu da se zamisle kao ono što samo u vremenu protiče.

* Vreme nije posebno biće koje postoji pored realnih stvari, koje bi omogućavalo njihove promene; ono nije ništa drugo do sama uzastopnost samih realnih događaja, dakle, sam odnos realnih stvari, ukoliko su one date uzastopno.

* Niti je vreme posebno biće pored realnih stvari niti njihov odnos, već je ono subjektivna forma opažanja a priori, koja može da egzistira samo kao predstavi shodna forma shvatanja subjekta koji sadrži empiričko-realne sadržaje svesti.

(Branislav Petronijević Načela metafizike, prva sveska, prvi deo, str. 145, BIGZ, Beograd, 1986)