Čika Ratka ću zapamtiti kao velikog borca,jer sam provela pored njega poslednje dane njegovog života,kada smo se trudili da mu poslednji dani prodju bar bez velikih bolova koje je sigurno imao.Ali to po njemu čovek nikada nebi mogao reći. Drago mi je što sam imala priliku da upoznam tako velikog čoveka i borca,koji je ujedno bio i legenda našeg najboljeg kluba. Čika Ratko,VEČNA TI SLAVA I HVALA.Ceca

Moja majka bila je rodjena Ubljanka,kao i moja Supruga,a moj počivši otac bio
je visoko rejtingovani policijski službenik,a tu svoju karijeru počeo baš u Ubu
1925 godine,gde se posle godinu dana rada i oženio,i tu su rodjene dve moje sta
rije setre i brat,a ja sam rodjen u Valjevu nakon povratka mog oca u svoj Grad.
Moja Dedovina,je bila odmah iza Doma zdravlja,a moj Deda Mladen Ilić bio je po
profesiji opančar i veoma ugledan zanatlija u to vreme.
Naši Kumovi bila maltene kompletna porodica Čolić,od čika Milovana,pa do njego-
vog unuka Miška.
Familijarno bili smo vezani i za porodicu g-dina Voje Marjanovića,kao i za poro
dicu Djordjević,a to je porodica sestre tetka Side Marjanović,i potomci te poro
dice žive u Americi.
Napomenuo samnapred da je i moja Supruga rodjena Ubljanka,devojačko ime i prezi
me njeno je Milijana Milisava Popadić,i ima rodjenog brata Dr.Zavišu,takodje ro
djenog Ubljanina,pukovnika u penziji i nekadašnjeg Načelnika saniteta u Vazduho
plovstvu u onoj velikoj ‚‚Jugi‚‚a veoma poštovanog i cenjenog stručnjaka za avio
i kosmičku medicinu,a uz to bio je i vrhunski specijalista u rengenlogiji.
Moja tašta bila je g-dja Slavka Stanišić Popadić rodjena Ubljanka i imala je još
dve sestre,a otac im je bio čuveni kafedžija Nikola Stanišić,a njegova supruga
Milica bila je rodom iz Vrela iz familije Cvetkovića-Leštarića,iz koje su odre-
djeni članovi imali važne dužnosti na dvoru Karadjordjevića.
Moj tasta poč.Milisav Popadić takodje je došao na Ub kao i moj otac po dekretu
i radio je kao poreznik i uživao je veliki ugled zbog svog uvek umirujućeg odno
sa prema Ljudima,a stanovali su u čuvenom Višnjića dvorištu a bili su sa svojim
uslovno ‚‚gazdama‚‚ porodicom Višnjić u veoma dobrim odnosima i čak su jedni
drugima kumovali.
I da skratim priču,a to je da je smrt g-dina Djoke Jovanovića,napravila jedan
veliki jaz.pa tako nema više onih koji bi se bavili mnogo više o starom Ubu i
tim starim Ubskim porodicama i pojedincima koji su proneli ono što jedan tada mali grad ima da ponudi.
Samo ću navesti jedan primer,nikada nepriznajem Leskovčanima da su oni rodonačel
nici dobrog roštilja,i uvek tvrdim da je to bio Ub sa svojim izuzetnim majstori
ma-kasapima ili mesarima i kasnije ćevabdžijama koje ne bih nabrajao jer ih je
bilo mnogo.
I da završim,pošto se,iako sam u penziji bavim veoma ozbiljnim poslovima,čim mi
vreme dozvoli napisaću nekoliko napisa o starom Ubu a to će obuhvatiti vreme do
1960 godine,jer toga ipak dosta znam.
Za Ub mew vezuju mnoge lepe stvari,ali nažalost vremena su čudna jer starog Uba nema više,i sada su došli neki novi ‚‚klinci‚‚ ali uz moju pragmatičnost želim
im mnogo uspeha u daljem radu na razvijanju Uba,mesta rodjenja moje Majke i Supruge.
S‚poštovanjem
Ratibor R.Djokić