Ako se pitate kakav je osećaj biti đak generacije, odgovor je – sjajan! Vaspitana sam tako da nikad ne očekujem nagradu za svoje učenje, osim ličnog zadovoljstva zbog uspeha, pa je ovo priznanje došlo kao potpuno iznenađenje. Lepo je znati da i drugi ljudi cene vaš trud, onda vidite da je sve vredelo.

Idem na Olimpijadu, izjavio je juče jedan od najboljih fudbalera sveta Lionel Mesi. Mladi Argentinac je saopštio upravi Barselone da na njega ne računa u avgustu, jer će tada braniti boje svoje zemlje na najvećoj planetarnoj smotri sportista u Pekingu. Posle identičnih odluka Maskerana, Iguaina i Gaga, već sada je izvesno da će se „gaučosi“ u Kini pojaviti u najjačem sastavu, a tu će, između ostalih, odmeriti snagu i s našom reprezentacijom.

I mi, kao i Argentinci gajimo visoke ambicije, ali za sada bez pokrića, jer kod nas još nijedan fudbaler nije potvrdio da će putovati u Peking. Ono što je sigurno je da naši fudbaleri nisu manje patriote od kolega iz Argentine, ali je očigledno da njihova reč nema snagu jednog Mesije. Jer kako drugačije objasniti izjave igrača koji se nalaze na širem spisku selektora Đukića da bi vrlo rado putovali na Olimpijadu samo ako im klub to dozvoli.

Srbija je rangirana na 41. mestu u studiji o obrazovanju PISA, koju je među više od 400.000 srednjoškolaca u 57 zemalja sprovela Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), s ciljem da ustanovi efikanost obrazovnih sistema u svetu. Srpski srednjoškolci su se tako našli u delu tabele koji, kako se navodi, „statistički znatno zaostaje za prosekom OECD”. Prvo mesto u studiji zauzeli su finski učenici, odmah za Finskom slede Hongkong i Kanada. U poređenju s Finskom, koja je prikupila 563 poena, Srbija je rangirana sa 436 poena.

Prvi deo priče sa objavljivanjem rezultata PISA testa je uvek i svugde isti; tada se novinari utrkuju ko će više da nagrdi svoj obrazovni sistem bez obzira da li za to ima valjanih razloga ili ne. Razlika, i to ogromna, postoji u onom drugom delu priče – neki iz ove studije izvuku mnoštvo pouka, a neki ni jednu.

U okviru marketinga, zaista, postoje nekakve aktivnosti označene imenom od četrdesetak slova i, što je najgore, naš čovek pojma nema da li je u pitanju nemački, engleski, francuski ili neki uniformni evropski jezik. Na primer – esperanto. A esperanto, kao što je poznato, govore uglavnom oni koji su tamo živeli.

Dugačak je spisak problema za ovdašnje ljubitelje prečica koji bi da na brzaka postanu strašno poslovni ljudi (po mogućstvu „zapadne provenijencije“). Prvo, ako su odnekud i došli, došli su biciklom bez blatobrana, pa su im leđa još uprskana sadržajem neasfaltiranih ulica. Drugo, sve što su čuli o biznisu – čuli su od rođaka direktora iz vremena planske privrede, zapamćenog po belim soknama od kojih se nije odvajao. Treće, od stranih jezika prepoznaju samo beogradski, i četvrto – nedostaje im početni kapital. S tim da ovo poslednje uopšte nije važno. Karakterno, to su sangvinici s morem do kolena, spremni da uprkos balkonskoj ograničenosti prihvate mesto predsednika republike (kada bi ih neko izabrao). I siguran sam da bi već na inauguraciji izrazili nezadovoljstvo što ih se narod nije ranije setio. Prava je šteta što dinosaurusi nisu imali sličan mentalni sklop. Da jesu, preživeli bi apokalipsu i današnja fauna bila bi neuporedivo bogatija.

Za to vreme, u kafani „Radnik“ sedi jedna, takođe, manje otporna vrsta.