Sa Marinkom, koji uš’o u 72 ali vitalan ko da mu je 50, nalazimo se na Ubu. Krećemo ka njegovom selu. Zastajemo u Zvizdaru da pokaže rad. Kuća do puta, ispred kuće objekat na kome tri velike slike, sve planine, jezera, potoci i druga priroda. Marinko uze kaže da je na kući ‘de bila prodavnica bila velika slika gazde, tražio da ga naslika ko Indijanca, s luk i strelu i ratničke boje, slika bila velika, ali prekrečena. Idemo dalje, zastajemo u sledećem selu kod kuće na sprat, na gornjoj terasi tri velike slike, na glavnoj starina sa štapom čuva ovce, a ponad njega i na panju jedno crno žensko u vruće pantalonice, raspustilo crne kose.

Objavljeno u Večernjim novostima

Žitelji ubskog sela Ruklada strepe za svoju decu koja, putem Lajkovac - Ub, pešice ili biciklima, svakodnevno idu od kuće do škole i nazad. Roditelji ističu da je - zbog radova u Lajkovcu - kompletan teretni saobraćaj za Valjevo, ali i u obrnutom smeru, preusmeren upravo preko njihovog sela, pa uskim putem tutnje veliki kamioni i ugrožavaju mališane.

Svesni opasnosti, meštani su apelovali na nadležne u opštini i policijskoj stanici, a Savet OŠ „Milan Munjas“ i zvanično je od lokalne samouprave tražio da se problem bezbednosti saobraćaja u Rukladi reši.

Autor: Dragan Todorović 

Selo Šarbane kod Uba nadaleko je poznato jer je u njemu, u domaćinstvu Gajić, pogon za proizvodnju nameštaja od ratana i bambusa. Pogon je u tamnavskom kraju poznatiji po tome što su u njemu radili Tajlanđani, ostao je samo jedan, glavni majstor Somsab Kahna, koji je tu već 18 godina, izrodio je i decu, okumio se, ali još nema državljanstvo, koje mu ni ova demokratija nije dala.

Na kapiji domaćinstva Gajić nailazimo na Radojka, čiji sin Branko drži firmu za proizvodnju nameštaja, nije očekiv’o goste, ali, kaže, svaka čast. Ima Tajlanđanin, kako nema, bilo ih sedam, ost’o samo Somsab, zovu ga Beli, ljudina od čoveka. Ulazimo u prostoriju za proizvodnju, u dnu Somsab, formira stolicu od ratana. Zdravi se, ljubazno stavlja na raspolaganje.

Da nije Roma koji ovde dolaze iz Valjeva, Sudrulice, Doljevca, Vladičinog Hana, Uba... proizvođači krompira bili bi u velikom problemu jer u ovim krajevima ne možemo da nađemo radnu snagu za naš najveći posao, kaže Željko Ilić iz Takova.

U selima pod planinom Suvobor, a tako je i u podrajačkim selima gde je pod krompirom na hiljade hektara, neispravno je reći - krompir. Ako kojim slučajem čovek kaže „krompir“, odmah se ofira da nije „kompiraš“ i da je, na svu priliku, prećerao sa školom. Dakle, stiglo vreme za vađenje krompira i to je jedan od najvažnijih poslova za domaćine u ovim krajevima koje, sasvim sigurno, ne bi mogli da obave da ni čitave male armije Roma koji svake godine, tačno u dan, dolaze iz čitave zemlje da rade na krompirištima. Dobro domaćinima, a dobro i Romima koji radeći na krompirištima za nadnicu od 1.200 do 1.300 dinara na dan, uz tri obezbeđena obroka, cigarete i konak, zarade dovoljno novca da bezbrižno dočekaju zimu koja je već na pragu.