|
 Raduša, zadnja pošta Pambukovica, na devedeset devetom kilometru od Beograda, preko Uba, ka Valjevu, veliko je i bogato selo. Ima više od petsto domaćinstava, seljani mahom uzgajaju voće, pre svega šljive. Mladi ga nisu napuštali - naprotiv.
- Ali - veli naš domaćin, tridesetjednogodišnji Saša Negić - imamo veliku muku. Oko 350 momaka, od 1952. godišta pa naovamo, kandidati su za ženidbu a devojaka nema. U stvari, ima ih, ali one hoće u grad. Nema veze što u Šapcu ili Valjevu rade za 350 dinara mesečno, što ne može da im pokrije ni troškove prevoza, važno im je samo da se ne zovu seljanke. A seoski momci, već odavno stasali za ženidbu, čekaju ne bi li se koja predomislila. Neće oni u grad da istovaraju džakove kad su ovde gazde, svoji na svome. U pravu su, ali vreme prolazi a poroda nema. Ja sam, eto, slučajno ili sudbinski, svejedno, svoj život sredio zahvaljujući Irini.
Zbog grada ostao bez žene
Negići, otac Jovan, majka Lenka i sinovi Saša i Milan, imaju sedamnaest hektara, od toga su četiri pod šumom. Tri kuće, ambari, štale, kombajn, traktor i ostale poljoprivredne mašine pokazuju da se i od rada na zemlji može steći i lepo živeti.
- Pod šljivom imamo četiri hektara. Sušimo ih, ove godine je bila dobra cena, jedna i po marka po kilogramu. Pokupovali privatnici i suve šljive su preko Bosne otišle u Sloveniju - priča Saša. - Ispečemo svake godine šeststo-sedamsto litara ljute rakije. To ne prodajemo, trošimo mi i naši prijatelji. Taman bude da se sastavi godina.
Bave se Negići i tovom bikova. Trenutno ih u štalama ima deset, a tu su i tri krave, osam ovaca i živina za kućne potrebe. U ambarima leži šest-sedam vagona pšenice, a kad je sezona žetve, Saša sa ocem Jovanom kombajnom žanje i tuđe njive.
- Bilo je i boljih vremena za nas poljoprivrednike, ali ni sada nije loše. Ima i da se pojede i popije. I ne mora u zoru da se ustaje. Eto, ja spavam do osam, pola devet i opet sve stignem - smeje se Saša. - Mogao sam i ja da odem u grad, ali nisam hteo. Volim seoski život, nešto me veže za Radušu i ne bih je napustio ni za šta ne svetu.
Takav njegov stav bio je i osnovni razlog što se sa prvom ženom, meštankom, razveo. Iako ona ima samo osam razreda osnovne škole, kako kaže Saša, htela je pošto-poto da živi u gradu. On nije hteo da preko hleba traži pogaču i - ljubav je pukla. Sa Sašom su, uz saglasnost socijalnih radnika, ostala njihova deca sinovi Darko (tada je imao osamnaest meseci) i Dušan. Naravno, ni mladom ocu a ni babi i dedi nije bilo lako da uz sav posao brinu i o tako maloj deci. Ali, snalazili su se nekako, svesni da, uza svu njihovu ljubav, brigu i pažnju, deci nedostaje majčina nežna ruka. Bez obzira na takvu situaciju, Saši nije bilo do ponovne ženidbe. Nije da ga devojke nisu htele, ali on je želeo nešto drugo i čekao - Nju.
- A onda me je u decembru prošle godine pozvao prijatelj iz Šapca - Slobodan Nikolić, koji je i predsednik organizacije "Seoski prag" i predložio da me upozna sa jednom Ukrajinkom. Pomislio sam: "Što da ne", seo u "ladu" i skoknuo do njega. Upoznao me je sa Irinom. Brzo smo se sprijateljili, svaki drugi dan samo se viđali, ja sam putovao u Šabac U januaru sam je doveo u kuću. Nedavno smo se venčali. Slobodan nam je bio kum. Odlučio sam: hoću baš i samo Irinu za ženu. Zašto? Pa zato što je mila i draga, lepo vaspitana. Zato što je, otkako je prvi put došla kod mene u goste, deci uvek donosila poklone, što kod ovdašnjih žena nije običaj. Ujutru mi donosi kafu u krevet. Zavoleo sam Irinu zato što... - zastaje Saša, stidljivo se smeška i nežno pogleda u svoju izabranicu: što je takva.
Mnogo rizikovala zbog ljubavi
A ona je plava, sa divnim plavim očima, simpatična, neposredna i, vidi se to po svakom njenom pogledu i rečima upućenim Saši - zaljubljena. Za seoske prilike u svakom pogledu neobična. Doterana, našminkana, u mini suknji a sa teškim čizmama na nogama. Nasmejana i spremna da se šali na račun svog nepoznavanja srpskog jezika i običaja, kaže molećivo:
- Ja ne voli reklama. Nemoj slikati. Imala grip, ne lepo izgleda.
Saša je smiruje, veli da ne brine za to. Kad je Irina skuvala kafu, našao je izgovor da izađe napolje i "ostavi žene da se popričaju". Mešavinom ruskog i srpskog uz živu gestikulaciju Irina Kovtun, odnedavno Negić, bez snebivanja kazuje svoju životnu priču.
Rođena je pre 26 godina u Aleksandrijevu, industrijskom mestu na severoistoku Ukrajine, nekada zatvorenom vojnom gradu, koji danas ima oko 120.000 stanovnika. Zvanje inženjera hemijske tehnologije stekla je na Nacionalnom tehničkom univerzitetu u Kijevu. Diplomirala je pre dve godine, a onda se upisala i na studije ekonomije. Prvo je kao inženjer radila u državnom preduzeću u Kijevu, gde ima i svoj stan, a potom kao menadžer u jednoj privatnoj firmi. U Aleksandrijevu joj žive roditelji, mama Ljudmila i tata Aleksandar, a mlađi brat Sergej je, kako kaže, negde u Rusiji. Sa njima još nije uspela da uspostavi telefonsku vezu, pa tako i ne znaju da se udala u Jugoslaviji.
- Deca se u Ukrajini rano osamostaljuju - kaže Irina. - Roditelji bez teškoća pristaju na ono što deca odluče.
Irina je u Ukrajini imala mnogo prijatelja iz Jugoslavije. Reč je, pre svega, o našim studentima koji se školuju u Kijevu. Najviše ih ima na čuvenom Muzičkom konzervatorijumu.
- Kao student je bila u Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rusiji, ali nikad u Jugoslaviji. Mada moje drugarice stalno zvale. Ja obećala jednom da dođem - priča Irina. - I tako sa moje dve drugarice, u septembru, prošla godina, došla u Šabac. Išla u Niš, Bogatić i vratila u Ukrajina kad je prošo odmor.
U Jugoslaviju, tačnije u Šabac, Irina se vratila u decembru, opet o svom trošku, ali sa pozivnicom "Seoskog praga" u rukama.
- Pred Novu godinu upoznala Saša. Čovek dobar, pričati sa njim vrlo prijatno, mnogo opšti interesi zajedno, to sjedinjuje ljudi... Tako u početku - veselo priča nevesta - a posle sve dalje i dalje... Ja mnogo rizikovala zbog Saše. On divan prijatelj. Nisam tužna jer pažnja velika na mene. Stalno puno gosti. Selo nikad videla pre. U početku jako teško sa mirisi. Posle, ja naviknem. Još boji od velika životinja. Ove male, može. U Kijev ja imala samo psa u moj stan.
Deca joj najviše pomažu
S obzirom da je u Ukrajini dobro živela i imala lepo posao, ona u Jugoslaviji, naglašava, nikad ne bi ostala da nije upoznala čoveka kakav je Saša. A glavni razlog, po Irini, što Ukrajinke privlači Jugoslavija ne leži u tome što tamo nema momaka, već u ekologiji. Naime, Ukrajina je zemlja teške industrije, atomskih centrala i, što je za decu i mlade najpogubnije, Černobilja. Prvo što Ukrajinkama pada na pamet kada se pomene naša zemlja jeste sunce, Jadransko more, zabave i romantika. Zato dolaze, a neke, kao ona, i ostaju.
- Ovde muškarci mnogo više rade nego u Ukrajina. Tamo žena gazda u kući, vlada matrijarhat, ovde muškarac gazda - pokušava Irina na brzinu da se seti razlika između svoje domovine i novog prebivališta. - Tamo u porodica najviše dvoje dece. Ima mnogo ljudi koji stari i sami. Ja ovde radi sve ženske poslove. To je isto bilo gde žena da živi. Dopada srpska hrana. Kod nas nema ni pita, ni burek. Sve jede ovde. Ja bila mršava kad došla, sad ne više. Nikad hleb ne pekla. Sad majka zamesi testo, ja peče. Deca mnogo pomažu, najviše, pa se ja snašla. Dobro što Sašini roditelji mladi.
- Irina mnogo voli slatko, najviše oblande. Svakog dana pravi deci kolače. Za danas je umesila bananu tortu - priča svekrva Lenka koju snaha zove majka. - Naučila je decu da piju čaj. Dušanu, koji ide u drugi razred, pomaže oko domaćih zadataka, matematiku vežbaju svakog dana. Deca je vole jer ih mazi i pazi. Kad su nas pitali kako da je oslovljavaju, Saša je rekao: "Kako hoćete". Sad je Dušan i Darko zovu teta.
Lenka ne krije da joj je snajka legla na srce, a Saša dodaje da se "komšije još izviruju na nju". Dolaze i kandidati za ženidbu da vide kako brak sa Ukrajinkom funkcioniše uživo. Takve Saša sa radošću prima, mada ne može da se načudi zašto se seoski momci stide da pozovu "Seoski prag".
- Moj prijatelj Slobodan ima pedesetak fotografija sa biografijama Ukrajinki koje bi želele da upoznaju nekog našeg momka - kaže Saša Negić. - Pa šta ih košta da pogledaju slike i ako im se neka dopadne, da se upoznaju! Niko ih ne tera da se njima žene ako neće. A od poznanstva neće kruna s glave da im padne.
Pitamo mladoženju koje Irinine osobine najviše ceni.
- Što ne priča mnogo - u šali odgovara. - Volim što se doteruje i lepo oblači. Donela je bunde i mnogo garderobe po poslednjoj modi. I sviđa mi se što ne psuje.
- U Ukrajini to nekulturno - ubacuje se Irina. - Mi malo psuju.
A da li su se nekad posvađali?
- Ne - kaže Saša. - Mi smo se odmah dogovorili da se o svemu dogovaramo.
Saša i Irina Negić planiraju da na proleće grade novu kuću, samo za njih četvoro. Dogovorili su se da je Irina namesti po svom ukusu. Žele, takođe, da svoju porodicu uvećaju za još jednog člana. A tada će prirediti slavlje da se priča i prepričava. Ilustrovana Politika
Copyright 2007. All Rights Reserved.  |
