|
Selo Šarbane kod Uba nadaleko je poznato jer je u njemu, u domaćinstvu Gajić, pogon za proizvodnju nameštaja od ratana i bambusa. Pogon je u tamnavskom kraju poznatiji po tome što su u njemu radili Tajlanđani, ostao je samo jedan, glavni majstor Somsab Kahna, koji je tu već 18 godina, izrodio je i decu, okumio se, ali još nema državljanstvo, koje mu ni ova demokratija nije dala.
Na kapiji domaćinstva Gajić nailazimo na Radojka, čiji sin Branko drži firmu za proizvodnju nameštaja, nije očekiv’o goste, ali, kaže, svaka čast. Ima Tajlanđanin, kako nema, bilo ih sedam, ost’o samo Somsab, zovu ga Beli, ljudina od čoveka. Ulazimo u prostoriju za proizvodnju, u dnu Somsab, formira stolicu od ratana. Zdravi se, ljubazno stavlja na raspolaganje. 
Somsab ne govori najbolje srpski, slovo „r“ mu pravi probleme, ali nekako se sporazumevamo. U Srbiju doš’o ‘90, treba majstor za nameštaj, treba radi, i on doš’o. Bilo njih sedam, oni bili godinu, dve, on ost’o 18. Iz Mahasarakhama, 500 kilometara od Bangkoka. Prvo bio sam, ‘93. došla žena Ornsri sa malom ćerkom Duangdao, ovde dobio još troje dece, ćerke Supavan i Dina, i sin Amon, koji je najmlađi. Sve dobro, živi, radi, radi i živi... Kako ost’o, treb’o ovde radi glavni majstor, prist’o, kad nije u redu, pogleda, radi nove uzorke, obučava druge. Nema škola, nema diploma, zanat naučio kao mali, od starijih. 
Kupio i kuću, obrađuje imanje, radi i živi, sa svima lepo, i drugi sa Somsab lepo, nema problema. Navik’o se i na hleb, žena mesi, nema dovoljno novca da sve kupi, zato radi baštu, ide peca riba, šaran, babuška... Državljanstvo nema, svake godine plaća vizu za svih šestoro, 11.200 dinara za jedno. Prvo pis’o za državljanstvo kad je bio Milošević, odbili, posle ova demokratija, opet odbili, rekli da proba opet.
Uključuje se domaćin Radojko, koga Somsab zove Tata, on je, kaže, naš, 20 godina tu, ima brak, porodicu, četvoro dece, i to najbolje dece. Nastavlja, jako fini ljudi, dobar, kulturan narod, i razlikujemo se, najviše po poštenju. Somsab te neće nikad prevariti.
- A kakav je majstor, samo mu doneseš sliku i dobiješ kakav hoćeš nameštaj, ne treba mu ni metar ni centimetar, sve prenese k’o onaj vajar što uradi kip. Jako vredan, seje kukuruz i nikad se ne žali, ako nema hrane, on udicu i na pecanje, donese ribe za dva dana..., veli Radojko.
Sa Somsabom odlazimo do njegove kuće, koja je nedaleko. Žena nudi kafu, iz škole pristiže i ćerka Amon, koja je peti razred. Odlično govori srpski, kaže, odličan đak, ima puno drugova. Somsab pokazuje baštu, puno deca, mora radi, krastavci, kupus, krompir, vodi nas do obora sa svinjama, pokazuje zečeve u kavezima, mlade šljive koje je zasadio. Vraćamo se do pogona, svi radnici o Somsabu, koga zovu Beli, govore sve najbolje. Zašto Beli, tako on rek’o, Somsab objašnjava da mu je nadimak Kav, to je na srpskom belo. Crni rmpalija, Goran Vujanović, kaže da je Beli dobar čovek, i dobar drug, zajedno idu na pecanje, zajedno u lov, pravi Srbin, primio sve , pije rakiju, pije pivo, on mu je, po ti njihovi običaji, krstio poslednje dvoje dece, samo da mu reše to državljanstvo. Eto i domaćina Radojka, da se popije po jedna, mnogo voli goste, kumovi se kucaju, kuca se i domaćin, mnogo dobar, kaže, ovaj Beli, Somsab uzvraća
- Živeli tata.
Pozdravljamo se, jedan sa kapije ‘oće kaže, da se reši čoveku državljanstvo, kako Kinezi, a Beli izrodio toliku decu i nema to državljanstvo. Somsab savija ruku, pokazuje, Kinezi mnogo jaki, jaka veza.
Copyright 2007. All Rights Reserved.  |
