Milan Mihailović Caci - Uspomenar 212

Knjiga uspomena o čuvenim glumcima Ateljea 212
Učesnik i svedok "Jelenče" iz Radovana III
Sreda 13.02. od 19 h

Ulaz besplatan 

Među koricama ove knjige zabeleženo je tačno 212 uspomena, anegdota i drugih zanimljivosti koje je brižljivo i sa velikom ljubavlju skupljao glumac Milan - Caci Mihailović, dugogodišnji član ansambla Ateljea 212.

- Ne bih, baš, mogao s preciznošću da kažem koliko je trajao moj „rad“ na „Uspomenaru 212“, jer u trenutku kada sam počeo da to „radim“, nisam znao da će to jednog dana „završiti“ u knjizi - kaže gospodin Mihailović.

- Otprilike, sve je počelo pre tri i po decenije. Ne znam iz kog razloga, ali odjednom sam počeo da beležim sve ono što mi je bilo zanimljivo i što sam mislio da bi bilo lepo da se ne zaboravi. I tako... teklo je vreme, koje zaista brzo prolazi, nizale su se godinice, pa i decenije. U jednom trenutku, shvatio sam da je to materijal koji lepo može da se smesti u neku knjigu. Bilo je to pre četiri godine. Od tada sam počeo da „slažem“ sav taj materijal. Znate kako, veliki deo toga, što se danas nalazi u knjizi, beležio sam u nekoliko reči, odnosno zapisivao sam samo srž nečega, što bi neko rekao na probi, u bifeu, iza scene, na putovanju... Dakle, u okviru tog mukotrpnijeg dela posla, trebalo je sve to sklopiti u razne pričice, najkraće moguće. U nijednoj od njih nema nikakve „šminke“ i svaka od tih 212 priča u ovoj knjizi je apsolutno istinita. Sve je ovde u tom znaku jer, na kraju krajeva, Atelje 212 i jeste moj život.

I naš sagovornik, uostalom, kao i mnogi drugi glumci Ateljea 212, veliki deo vremena provodio je u bifeu ovog pozorišta, koji, kako je tvrdio čuveni Cacijev kolega LJubiša - Baja Bačić, nikad nije bio „obična kafana“. Deo te atmosfere, naravno, zabeležen je i u ovoj knjizi.

- U našem poslu uvek se nešto čeka. Neko čeka scenu, drugi iščekuju poziv preko zvučnika... I, gde bi glumac išao, nego u bife. Naravno, on ne mora, kako mnogi misle, da bude alkoholičar da bi vreme provodio u bifeu. Moja generacija je imala sreću da je u tome vreme, kada smo mi došli u Atelje 212, taj bife na, neki način, bio jedna velika škola. Zašto kažem velika škola? Zato što su tada tu, sticajem okolnosti, često boravili veliki umovi. Bila je velika čast i zadovoljstvo biti u njihovom društvu. Naravno, bilo je više nego dragoceno slušati jednog Mihiza, Pekića,  Kiša, Miru Trailović... Ali, nije samo među piscima bilo tih sjajnih osoba, nego i među ljudima iz moje branše. Tu mislim na LJubu Moljca, Milutina Butkovića, Taška Načića, Zorana Radmilovića...

Kao član ansambla Ateljea 212, Caci je godinama imao to zadovoljatvo da nastupa, upravo, sa neponovljivim Zoranom Radmilovićem.

- Čak sam igrao i u jednoj predstavi koju je on režirao. To je bilo „Nesumnjivo lice“, po Nušićevom „Sumnjivom licu“, u kojem sam tumačio lik Đoke Promincle. Zoran i ja smo stanovali blizu, u istom kraju, a pošto smo jedno vreme imali po 25, pa i 30 predstava mesečno, često sam ga vozio kući. Prema Zoranu, ali i još nekolicini svojih kolega, imam jedan poseban odnos. Svi oni su tu, negde oko mene, stalno prisutni, a naročito Zoran, zahvaljujući onoj sačuvanoj kaseti predstave „Radovan Treći“, ali i mnogobrojnim filmovima i televizijskim emisijama. Zoran je, zaista, bio jedno čudo ili, kako ga je Baja Bačić lepo nazvao, „elementarna nepogoda“, ali u najlepšem smislu reči. To se najbolje moglo osetiti u igri sa njim. Imao sam sreću da često igramo zajedno. Ali i dugo, godinama, u nekim predstavama. Taj kontakt sa njim je stvarno nešto što je bilo posebno i zaista izuzetno. To njegovo razumevanje na sceni, kao i međusobno poštovanje je nešto što je neponovljivo. U pozorištu je užasno važno biti dobar partner. Zoran je, pored toga, što je bio odličan glumac, bio i sjajan partner. Umeo je da sluša, da čuje i da reaguje u pravom trenutkurnik.

Razgovor vodimo u prvom komšiluku Cacijevog matičog pozorišta, čuvenoj „Srpskoj kafani“, koja je svih ovih godina zajedno „rasla i stasavala“ sa Ateljeom 212.
- Kada sam ja došao u Atelje 212, „Srpska kafana“ nam je bila ekspozitura. I zaista smo provodili dosta vremena tu. Više od 20 godina, svakog 1. januara, uvek sam ovde služio goste u podne. Dakle, stalne goste kafane i njeno osoblje jer je to bila ideja da toga dana glumci Ateljea 212 poslužuju. E, onda se ta stvar promenila. To je postala opštenarodna zabava na koju su počeli da dolaze i političari. Kad su oni počeli da se pojavljuju, ja sam prestao da služim goste... Ipak, primetio sam da ovde, u poslednje vreme, ponovo počinje da vlada jedna prijatna atmosfera, tako da se nadam da će „Srpska kafana“ uskoro ponovo postati ekspozitura Ateljea 212, što joj, mislim, i pripada.

www.glas-javnosti.co.yu

Komentari (0)

Ime

Email

Internet sajt

Naslov

Komentar

Dodaj komentar